Pismo i izgovor

PISMO I IZGOVOR

Pismo

Latinska abeceda ima 24 slova:
A B C D E F G H I K L M N O P Q R S T U V X Y Z.
a b c d e f g h i k l m n o p q r s t u v x y z

Rimljani su primili pismo od Grka preko Etruraca. Pisali su samo velikim slovima, kako vidimo na natpisima, kojih se velik broj sačuvao i u našoj zemlji. Mala slova nastala su spajanjem i pojednostavljivanjem velikih slova u brzom pisanju.

Danas pišemo velikim početnim slovom:
a) lična imena i prideve od njih izvedene, npr, Roma Rim, Romanus rimski;
b) prvu reč u rečenici;
c) najčešće prvu reč u stihu.

Latinski  glasovi se dele na samoglasnike i suglasnike. Samoglasnici su: a, e, i, o, u, y; ostali su suglasnici. Diftonzi ili dvoglasnici su: ae, oe, au, ei, eu, ui.

Samoglasnici mogu biti kratki ili dugi. Kratkoću samoglasnika označavamo znakom ˘, a dužinu znakom —. Kad treba svaki samoglasnik diftonga izgovarati odvojeno, stavlja se na drugi samoglasnik znak kratkoće, odnosno dužine ili znak dijereze ($quot;), npr. a˘era ili a$quot;era (čitaj: aera), poeta ili poeta (čitaj: poeta). U običnim latinskim tekstovima ne označuje se kvantiteta samoglasnika. Samoglasnik je pred samoglasnikom redovno kratak (Vocalis ante vocalem brevis).

Izgovor

Postoje dva izgovora latinskog jezika: klasični i tradicionalni. Klasični je izgovor starih Rimljana do kraja antike, a tradicionalni se razvio u ranom srednjem veku i očuvao se tradicijom.

Jednom i drugom izgovoru zajedničko je ovo:
i na početku reči pred samoglasnikom izgovara se j: iam = jam, iustus = justus;
među samoglasnicima izgovara se ij: maior = maijor;
y izgovara se i: Syria = Siria, Byzantinus = Bizantinus;
x izgovara se ks: lux = luks, Xerxes = Kserkses;
c ispred a, o, u i ispred suglasnika izgovara se k: caput = kaput, corvus = korvus, cura = kura, credo = kredo;
ch izgovara se h: schola = shola, machina — mahina;
ph izgovara se f: Delphi — Delfi, Philippus — Filipus;
qu izgovara se kv: qui = kvi, aqua = akva;
ngu izgovara se ngv: lingua = lingva, sanguis = sangvis;
su izgovara se su u riječima suavis = svavis, suadeo = svadeo, sueseo = svesko i u njihovim izvedenicama, zatim u vlastitim imenima Suebi = Svebi, Suetonius = Svetonius.

Razlike između klasičnog i tradicionalnog izgovora:

U klasičnom se izgovoru kod dvoglasnika ae i oe čuju dva glasa, c se uvek izgovara k a tako i t uvek t i s uvek s. Kod tradicionalnoga došlo je do promena koje su iznete na desnoj strani tablice

klasični

tradicionalni

ae aetas
lunae
aj
ajtas
lunaj
e
etas
lune
oe
poena
oj
pojna
e
pena
c
Cicero
centum
k
Kikero
kentum
c
Cicero
centum
samo pred e, ae, oe,
eu i pred i, y
s
rosa
Caesar
s
rosa
Kajsar
z
roza
Cezar
među
samoglasnicima
ti
natio
amicitia
ti
natio
amikitia
ci
nado
amicicita
pred
samoglasnikom

Slova y i z nalaze se samo u rečima uzetim iz grčkoga.
Sva se ostala slova izgovaraju kao i kod nas.
Za U i V imali su Rimljani jedan znak: V, npr. VVA = uva.
Međunarodne reči koje su potekle iz latinskog jezika izgovaraju se tradicionalnim izgovorom, npr. socijalan (socialis), nacija (natio), filozof (philottophus), erar (aerarium), jer ih nismo primili direktno od starih Rimljana, nego su  nam došle u kasnijim vekovima.

Još jedna zanimljivost – kako lakše pamtiti rimske cifre:

how_to_write_roman_numerals

Latinska sintaksa – uvod

indexbanner_002

Latinski, sintaksa

Sintaksa – Syntaxis [σύνταξις] je grčka reč i znači spajanje, slaganje reči.

Sintaksa se bavi konstrukcijom rečenice: ona izučava kongruenciju, slaganje, subjekta i predikata, kao i svih dodataka subjektu i predikatu; drugim rečima, sintaksa nam omogućuje da shvatimo kako se reči slažu u razumljivu mislenu celinu.

Ako ne znamo na šta se neka reč u rečenici odnosi, treba najpre videti sa kojom reči u rečenici se ona slaže u rodu broju ili padežu bez obzira na međusobnu udaljenost u rečenici.

Dešava se, naime, neretko, da ne možemo da dešifrujemo značenje rečenice premda su nam sve reči poznate. Ovo je naročito čest slučaj u poeziji gde zakoni metričke stope imaju premoć nad logičnim redom reči.

Uzmimo ovaj jednostavan primer: Formosum pastor Corydon ardebat Alexim.

Pastor Corydon je u nominativu, a Alexim i formosum su u akuzativu. Budući da se pridev slažesa imenicom u rodu, broju i padežu, formosum se očigledno odnosi na Alexim.

Dakle:Pastir Koridon je čeznuo za lepom Aleksijom.

Može da bude od pomoći i to da zanemarimo «spornu» reč, da pokušamo bez nje dešifrovati znjačenje rečenice. Uzmimo ovu rečenicu: Ille, si fas est, [videtur iz prethodnog stiha] superare divos, qui [ille] sedens adversus identidem te [ille] spectat et audit [te] dulce ridentem.

On, ako nije greh, [videtur = čini se da] nadmašuje bogove koji [jer on] sedeći nasuprot tebi ponovo i opet gleda i sluša kako se [ti] slatko smeješ.

Nemo omnes neminem omnes fefellerunt [Niko nije sve, niti su svi prevarili jednoga] je složena rečenica. U prvoj imamo samo subjekt  [nemo] i objekt[omnes]; druga ima sve delove: subjekt [omnes], objekt [neminem] i predikat [fefellerunt] koji je zajednički za obe: Kad imamo dva subjekta, glagol se slaže sa onim koji mu je bliži, a buudući da je zajednički glagol u obe rečenice, on se u prvoj podrazumeva.

Rodovi u latinskom jeziku

U latinskom jeziku postoje 3 roda, muški rod (genus masculinum), ženski rod (genus femininum) i srednji rod (genus neutrum). Da bi se lakše zapamtile te tri reči, setimo se nekih reči iz našeg jezika – ono što je karakteristično za muškarce je da imaju razvijenu muskulaturu, pokret koji se bori za ravnopravnost žena zove se feminizam, a možda najinteresantnija priča je vezana za srednji rod, jer sama reč „neutrum“ znači ni jedan od obojice, dakle ni muško, ni žensko, tj. srednje. Koliko puta smo bili primorani da zauzmemo jednu ili drugu stranu, a najradije bismo ostali neutralni…

Takodje je zanimljivo kako su rodovi svrstani u V deklinacija. Može se reći da je to rastuće-opadajući niz, jer je za imenice i prideve I deklinacije karakterističan ženski rod, za imenice i prideve  II muški i srednji, a za imenice i prideve III sva tri roda. Kad se stigne do imenica IV, one su gotovo uvek muškog i srednjeg roda, kao i kod II deklinacije, dok su imenice V deklinacije, kao i kod I pretežno ženskog roda. To bi se, radi vizuelizacije i boljeg pamćenja od strane učenika moglo prikazati na sledeći način:

I – f.

II – m. i n.

III – m., f. i n.

IV – m. i n.

V – f.